 |
| THE NATIVITY WITH ADORING CHILD ANGELS by Lucas Cranach the Elder |
Videti objekt koji se smestio u vidno polje ne znači videti njegovu sliku odraženu u oku koje gleda. Trebalo bi nam tada još očiju koje bi mogle da gledaju u oči koje gledaju, a potom trebalo bi nam još očiju koje gledaju u oči, koje gledaju u oči, i tako u nedogled, sve do zastrašujućeg sveta u kome bi postojale samo oči koje gledaju u oči, i kome oko ne bi moglo videti ništa osim oka. Oko koje vidi nikada nije u posedu slike viđenog. Oko nikada nije videlo nijednu sliku i za oko slike ne postoje.
Videti, znači videti svetlost. Sve što je vidljivo od svetlosti je satkano. Postoji samo svetlost, svetla, svetlija i najsvetlija. Svetlost čini objekt, objekt je isto što i svetlost. Svetlost stvara oblik i boju vidljivog, oblike i boje vidljivog, koji se stalno menjaju, jer svetlost je kretanje nebrojivog mnoštva svetlosnih zraka koji se rasipaju, povezuju i razdružuju, oblikuju uvek neko drugo vidno polje. Vidno polje nalikuje vodi čija je svaka kap prozračna i svetlucava. Kao i voda, vidno polje je tkanje fluidnih i blještavih “čestica”, ono je uvek tu, ispred oka, i nudi se oku kao glatka ili neravna površina stvari, uvek vidljiva. Ali, upravo zato što je vidljivo, vidljivo je nevidljivo. Vidljivost vidljivog obavijena je i skrivena svojom vidljivošću koja je čini nevidljivom. Vidljivost blješti i presijava se, čuvajući se tako mogućnosti da bude viđena. Barok je verovao da, sem Boga, samo anđeli mogu da gledaju u vidljivo, da samo njihovo oko ima moć da vidi ono što se ne vidi. Da bi se videlo ono što je već vidljivo, da bi se videlo ono što se uvek već vidi, neophodna je moć moćnija od ljudske, neophodna je moć koja može ponovo da proizvede vidljivo, koje vidljivim postaje tek u ovom procesu koji ga prizvodi kao vidljivo. Kao da ono, da bi bilo viđeno, traži da uvek nanovo bude proizvedeno kao vidljivo. Vidljivo zahteva da oko otkrije i zatim ponovo proizvede proces proizvodnje vidljivog. Proizvesti vidljivo, međutim, ne znači proizvoditi svetove i bića u njima. Proizvesti vidljivo znači proizvesti već postojeće, potvrditi postojanje postojećeg, vidljivost vidljivog. Viđenje je potvrđivanje postojećeg u jednom procesu koji je, kao i svaki proces, uvek proces spajanja i razdruživanja, dakle, otkrivanja.
Da bi se vidljivo otkrilo u svom postojanju i kao postojeće, ono se mora razdružiti od samog sebe, ono mora prestati da postoji. U ovom procesu proizvodnje već postojećeg, postojeće vidljivo se najpre razdvaja od samog sebe, oslobađa se svoje površine. Sa vidljivog se kao ljuska, skida površina, vidljivo se usmrćuje, da bi se ta površina, identična samoj sebi, stvorila u razlici od sebe, kao površina drugog materijala. Identično sa sobom u ovoj razlici od sebe,vidljivo se ponavlja tačno na ovom mestu na kome je, umirući prestalo da postoji, prestalo da postoji, na ovom mestu na kome, rađajući se, počinje da postoji. Vidljivo se proizvodi i potvrđuje upravo na ovom mestu na kome je pre vlastitog postojanja počelo da postoji, “rimujući se sa sobom”, u vidljivosti koja je bila nevidljiva. Proizvesti vidljivo, ponoviti vidljivo odlivanjem vidljivog koje je bilo nevidljivo u vidljivo koje je vidljivo, znači odvojiti i spojiti, usmrtiti i poroditi. Proizvodnja vidljivog je otuda postupak ženskih sila, ili ukoliko je barok bio u pravu kada je govorio o anđelima, postupak nekog uvek ženstvenog anđela.
Ponavljanje vidljivog preciznim odlivanjem vidljivog u njegovog dvojnika, znači da u ovoj igri stvaranja i rađanja, oponašanje ima posebno mesto. Bez sumnje, samo oponašanjem, toliko savršenim da može da podvostručuje, da očuva tkanje površine oponašanog, da je u stanju da zadrži sve kontraste belog na belom, i svu razliku prozračnog do prozračnog, nešto se može odvojiti od sebe samog da bi se sa sobom združilo, i da bi tek tako sebe otkrilo. Oponašanje i veština mimikrije (ta uvek već ženska radnja), “jeste najdelotvornije sredstvo kojim se povezivanje i razdruživanje može poistovetiti sa otkrićem”. I to zato što samo jedno tako savršeno ponavljanje može da otkrije istinu onoga što se oponaša. Savršeno oponašanje koje proizvodi identičnost originala i duplikata koja se pojavljuje kao njihova razlika, oku otkriva istinu vidnog polja – ono oku otkriva da su stvari beznadežno udvojene, u sebi podeljene i da otuda proces proizvodnje vidljivog koji proizvodi već vidljivo, zapravo proizvodi vidljivost nevidljivog, vidljivost nikad viđenog.
Tako je tek ovom proizvodnjom vidljivog, koja je zahtevala "prethodnu"proizvodnju pogleda, otkriveno vidljivo u svojoj vidljivosti. Ali, proizvedeno proizvodnjom pogleda, udvojeno/odliveno vidljivo postalo je i samo čin proizvodnje. Sve na ovaj način stvorene i u svojoj prisutnosti potvrđene stvari i bića sadrže u sebi proces proizvodnje u kome su “sadržane” i koji jesu, čineći tako da pogled koji ih je proizveo bude njima obavijen i pokriven, da bude skriven u samom srcu neopažljive vidljivosti procesa viđenja koji ih je video. Prosto rečeno, svet dozvan u vidljivost proizvodnjom pogleda, usred vidljivosti obavijen je nevidljivošću. Sve pogledom ponovo proizvedeno u svojoj razlici od sebe, smešteno je u vidno polje koje je, kao i svako vidno polje, skriveno od pogleda svojom vidljivošću. Tajna prisutnosti koja je trebalo da bude otkrivena udvajanjem /odlivanjem prisutnog, kako bi ovo bljesnulo u svojoj vidljivosti, stvorila je samo nove zagonetke, tajne šifre, nejasne zapise, neprotumačive znakove. Smešteni u vidno polje i sami dvojnici postaju deo tkanja vidnog polja koje sebe čuva od pogleda. Stvari potvrđene u svom postojanju ponovo su vraćene u noć, “u njima uporno traje jedna noć kroz koju se može osetiti ono što je u njima skriveno”.
Ali, jer tama je svetlost, noć kojom su prekrivene stvari dozvane u vidljivost koja ih je vratila u nevidljivost. “Ova noć je vrsta sunca, ali bez znakova ili prostora; njihova svetlucavost obrazuje samo njihovo biće, a ne njihovo otvaranje za vidljivost.” Svet dvojnika se ne otvara za vidljivost. Njega može opaziti i prozreti samo jedan pogled sličan pogledu koji je uspeo da ih izdvoji iz tamne svetlosti nevidljivosti u kojoj su bili zamrznuti i zaustavljeni, pogled koji je uspeo da ih dovede do sunčeve svetlosti koja ih nikada neće otvoriti za vidljivost, ali koja će uspeti da obrazuje samo njihovo biće. Jer, dvojnici stvari koji su, kao i svi dvojnici, različiti od onog čiji su dvojnici, viđeni su jednim okom koje ih je dodirivalo u tami noći koja je uporno trajala, okom koje je uspelo da oseti sve ono što je noć sakrila; okom koje nije bilo uvežbano da se centrira u žižnu tačku ispred vidnog polja i tako vidi vidno polje u celini nego je, nenaviknuto na celinu polja, klizilo, kao ruka, od jedne do druge tačke vidljivog, od detalja do detalja, zaustavljajući se na detalju i na detaljima detalja. Oni su bili viđeni taktilnim okom koje je imalo moć da oseti i dodirne pulsiranje čipkastog tkanja površine stvari i da tako učini ponovo prisutnim jedan davno izgubljen svet, svet u kome se mešaju odbljesci metala na svetlu, kretanje pora materijala (kože, stakla, drveta, i čestice prašine osvetljene zrakom svetlosti koji kroz prozor pada na jastuk, na sto, na kožnu stolicu, na porcelanske posude za čaj, voće, nakit... da učini prisutnim jedan već odavno zaboravljen svet u kome se sve meša, u kome se sve , tako izmešano, kreće i titra, u kome je sve razloženo na čestice i zatim uvučeno u beskrajni “ples čestica na sunčevoj svetlosti”. Ovaj svet je sada opažljiv samo kao niz odbljesaka, kao svetlucanja koja se probijaju kroz čipkasta tkanja površina stvari u kojima se nepovratno izgubila težina stvari i sveta, još uvek očuvana u ovoj noći koja je istrajno prekrivala vidno polje. U prozračnosti voska, međutim, sve teško je nestalo, sve je postalo lako, jasno i prozračno. Sve je oslobođeno supstancije, sve se pretvorilo u čistu svetlost, u vazdušastu belu čipku.
Svet samo u bajkama sačuvan, tako je ponovo dozvan u postojanje i sebi vraćen. U ovom svetu, smeštenom izvan moći pogleda koji ga je uporno previđao, smeštenom na dohvat prsta koji će kliziti preko njegove površine, “bića imaju magičnu moć da stvaraju savezništva između sebe, da se povezuju jedna s drugima, da razmenjuju šapate, da prevaljuju razdaljine i prolaze kroz preobražaje, da postaju drugo i da ostaju isto”. Dakle, ko sedi za venčanim stolom? Bez sumnje, dva bića koja su, primenjujući svoju magičnu moć, prevalila ogromnu razdaljinu koja ih je delila, koja sada, ovako bliska, razmenjuju šapate. Anđeli?
Izvornik: Ženske studije 5-6
